Аутор: Владимир Матијевић

Постоје путовања која планирате данима, и постоје она на која вас, чини се, неко позове много прије него што тога постанете свјесни. Моје прво путовање на Косово и Метохију било је управо такво.

Седамнаесточасовно путовање из Брчког до Призрена и манастира Светих Архангела, на које смо кренули како бисмо присуствовали манастирској слави Светог архангела Михаила, обиљежили су бројни изазови. У групи ходочасника из Брчког био је и градоначелник Брчко дистрикта БиХ Синиша Милић. На административном прелазу Мердаре враћени смо због проблема са путном документацијом, а након вишесатног задржавања и детаљних контрола на прелазу Јариње, коначно нам је омогућен наставак пута.

Када смо у касним ноћним сатима стигли у манастир Светих Архангела, умор је нестао пред призором који нас је дочекао. Монашко братство нас је примило срдачно, као најрођеније, а изнад свега осјећала се радост што смо, упркос свим искушењима, стигли да заједно прославимо манастирску славу.

Како се приближавало јутро, поглед на клисуру Призренске Бистрице, високе стијене и Душанову задужбину остављао је без ријечи. Манастир данас није грандиозан као у вријеме цара Душана, али управо у његовим обновљеним конацима, остацима древних зидина и непрекидној молитви осјећа се снага која је над‌живјела вијекове.

Свету архијерејску литургију служио је митрополит рашко-призренски Теодосије, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске. У порти су се окупили бројни вјерници и ходочасници из свих крајева, који су заједнички прославили празник у молитви и сабрању.

У својој бесједи митрополит Теодосије упутио је снажну поруку мира и достојанства. Због великог присуства припадника косовске полиције око манастира, замолио је окупљене да све протекне мирно.

„Немојмо никоме дати задовољство да било кога ухапсе. Нека ова слава протекне у миру и љубави. Данас славимо Христа, који ће учинити оно што ми често нисмо у стању да учинимо”, поручио је митрополит Теодосије.

Његове ријечи прихваћене су у потпуној тишини. Управо та тишина говорила је више од сваке реакције – говорила је о вјери, стрпљењу и достојанству народа који се окупио у Душановој задужбини.

Посебан утисак оставио је и игуман манастира, архимандрит Михаило, који је након литургије позвао окупљене да радост празника подијеле на начин достојан светиње.

„Запјевајмо сви заједно, нека пропјева и Бистрица, али да никога не повриједимо”, рекао је са благим осмијехом.

Касније је додао да су Свети Архангели дом сваком човјеку добре воље.

„Радујмо се сваком човјеку и своју радост покажимо лијепом ријечју, осмијехом, чашом воде и својом љубављу.”

Те једноставне ријечи остале су да од‌јекују међу ходочасницима много дуже од самог разговора.

Помоћница директора Канцеларије за Косово и Метохију, задужена за сарадњу са Српском православном црквом и бригу о културном насљеђу, Милена Парлић, нагласила је да управо оваква окупљања чувају вјеру, традицију и културни идентитет српског народа на Косову и Метохији. Посебно је захвалила градоначелнику Брчко дистрикта БиХ Синиши Милићу што је, упркос свим потешкоћама на путу, стигао у манастир и пружио подршку вјерном народу.

Шетајући међу остацима Душанове задужбине, тешко је било остати равнодушан. На том мјесту прије готово седам вијекова почивао је цар Стефан Душан. Манастир је кроз историју више пута рушен, паљен и обнављан. Страдао је након османских освајања, а тешко је оштећен и у мартовском погрому 2004. године. Ипак, данас се из њега поново чује молитва.

Можда је управо зато ова светиња толико снажна. Зато што је више пута падала, али се сваки пут поново уздизала.

Док смо разговарали са људима који су стигли из Републике Српске, Србије, Црне Горе и других крајева, готово нико није говорио о политици. Причало се о породици, д‌јеци, здрављу и вјери. Као да испред манастирских зидина остају све свакодневне бриге.

Један од ходочасника тихо је рекао:

„Схватиш колико мало човјеку заиста треба да би био миран.”

Нико није имао потребу било шта да дода.

И градоначелник Синиша Милић највећи дио времена провео је у молитви и разговору са братством манастира. На повратку је кратко поручио да оваква мјеста подсјећају колико је важно чувати своје духовне и културне коријене, јер народ који заборави своје светиње лако изгуби и пут којим треба да иде.

На крају сабрања архимандрит Михаило још једном је позвао вјернике да не губе повјерење.

„Имајмо повјерења у Бога. Колико год да су велика искушења, препустимо своје животе Њему. Што се више будемо ослањали на Бога, наш живот ће бити једноставнији.”

Када смо кренули назад према Брчком, чинило се да пут више није био толико дуг. Нисмо са собом носили само фотографије и успомене. Носили смо мир, осјећај да смо макар на један дан били дио мјеста гђе историја, молитва и нада дишу заједно.

Схватио сам да Косово и Метохија нису само простор на карти. То је мјесто гд‌је камен говори историју, гд‌је ријека носи појање, гд‌је тишина има глас и гд‌је човјек, макар на кратко, пронађе себе.

Можда ћу једног дана заборавити колико је трајало ово путовање или на којем смо прелазу најдуже чекали.

Али никада нећу заборавити звона Душанових Архангела која су се тога дана разлијегала долином Призренске Бистрице.

Тада сам први пут истински разумио зашто људи не кажу да су били у манастиру Светих Архангела.

Кажу да су му се вратили.